Chambers of Sylvie 2 point 0

imala sam epifani povodom dileme iz prethodnog posta.
ta nevereovatna i neprirodna razlika je moguća samo ako je posledica conditioninga okoline. prevedeno na naš slučaj, to konkredno znači da žene ne reaguju prirodno tako što hrle prvom ludaku u zagrljaj već je to posledica vekova ugnjetavanja i nametnutog verovanja da si samo uz muškarca sigurna i nadasve da uopšte postojiš. to što se ta sintagma ne izgovara naglas na mas medijima ne čini je manje prisutnom. samim tim, mi, žene radimo nešto što nije prirodno, nije iskreno, nije proizvod slobodne volje. nametnuto je a mi smo ga prihvatile. stokholmski čist ko suza.
dakle, potrebno je odaljiti se od te zablude kako bismo se približile mogućnostima i opcijama koje nam stoje ispred nosa. zašto verujemo da je izbor samo za nekoga drugog? moguće je i da mi same imamo izbora, ništa više ali ništa ni manje od njih.

Verujem da se i muškarci i žene podjednako plaše emotivnog angažmana iz straha da ne budu povređeni kao u prošlosti. Ipak, velika razlika je u tome što muškarci beže od tog straha ulaskom u šemu a begom od veze a žene beže kod šeme i jure u vezu. I kako je sad to prirodno? Mislim, kako je priroda to tako glupo i nekompatibilno smislila?

postoje ljudi koji su prirodno skloni depri i oni koji to nisu. ja sam od ovih prvih i potrebno mi je dosta discipline i fokusa da se tome oduprem. idem po kuci ko luda i pricam sa sobom “nemoj da mislis, nemoj da mislis, nemoj da mislis”. jer realno je da ako mislim onda uvidim a kad uvidim skroz se sjebem.

istina je da postoje periodi, čak i meseci, nekad i skoro godina, kad sam ja ok i nisam u depri. depra nekako deluje da nije tu, ali i tad ja znam da to nije prirodno stanje i grabim jer znam da će se depra vratiti. kao lastavica.

svako jutro kad idem na posao nadjem se sa jednim kolegom koji je dosta sličan po ovom pitanju i to nam odgovara. nekako, čim se vidimo shvatimo koliko je ko sjeban, onako s lica možeš sve da pročitaš, ako hoće da kaže neko nešto ima safe haven, ovaj drugi sasluša, razume, ponekad da sopstveni sličan primer, onda se tu kontempliraju razni oblici sjebanosti date situacije, obično se dođe do zaključka da je život kurva, da su muškarci-žene kurve i da nam nema spasa.  jedino sto može da donese nekakvo zadovoljstvo je da je u najgorem slučaju neko u istom kurcu  a u najboljem slučaju da je neko u mnogo gorem kurcu. to nekako pomaže, kad znaš da nisi sam.

pre neki dan sam se probudila baš sjebana i nekako osećala dosta veliko olakšanje što ću da uskoro uđem u tu jutarnju rutinu sigurnosti. kad nalezi vraže, ovaj bolestan. preživim taksi sa slušalicama u ušima i odlučim se na nestigurnu investiciju pričanja moje priče nekim srećnim ljudima. oooo bogooo, kakva greška. znate šta su oni radili? nudili rešenje!!! osnovno nerazumevanje depre. depra nema rešenje. depra je sama sebi i kokoška i jaje!

Neke, recimo, 2001/2002, na novogodišnje veče, krenem ja sa mojom drugaricom jelenom, veeelikom klaberkom i poznavaocem noćnog života en general, na neku žurku na Dedinje. Žurka obećava u pičku materinu. “biće strava! biće fenomenalna ekipa!” I tako se nas nekoliko drugara željnih najluđeg provoda opredeli da tamo provedemo najluđu noć. Krenemo mi, ni rano ni kasno, nego reklo bi se taman na vreme, i izgubimo se malo po tom egzotičnom kraju – te Užička te ova te ona ulica, lutamo kolima kad odjednom pred nama se ukaže mnooogoo gotivna kuća, svećice vode od kapije do ulaza u kuću, strava neka muzika se čuje, gotivni ljudi ulaze, neki bacači vatre i ljudi u body paintingu se šetaju naokolo – pomislimo : stigli smo u raj! to je naša žurka! na pravom smo mestu! posle svih groznih novih godina, konačno jedna fenomenalna nova godina, e vala smo je zaslužili, bale nam cure, brišemo ih, nameštamo sjaj za usta, wonder bra i frizuru, kad vozač izgovara tih par kobnih reči: “ovo nije naša žurka. na pogrešnoj smo adresi”.

I stvarno, to nije bila naša žurka. Naša žurka je bila jedna druga žurka. Jadna žurka; praktično standardna novogodišnja žurka sa gomilom bezveznih ljudi sakupljenih s konca i konopca koji inače nikad ne bi bivstvovali u jednom prostoru istovremeno. Muzika kanal, piće jadno, stan grozan…moja drugarica pijana od muke u nekoj od soba…ja gledam kud ću šta ću, još nije ponoć, al stvarno je smor, i tu se ja odlučim da odem. Nema taksija – jebiga. Pucaju petarde – šta da se radi. Otići se mora, odluka je pala. Tu se odjednom stvori neki lik koji bi da pričamo, šta ja znam, da se muvamo, tako nešto. Al pošto je odluka pala i pošto mi je sasvim jasno da se u tim okolnostima ništa dobro neće desiti (“što se grbavo rodi, vrijeme ne ispravi”), kažem ja njemu odok ja. On odlučan takođe u svojoj nameri, kaže da će da me otprati do trolejbuske stanice. Rekoh ok kako ti volja. I tako je on mene pratio i nešto pričao i nadao se valjda da ću da promenim odluku i kad je shvatio da neću rekao mi je “ti si znači od tih što odlaze”.

Ta rečenica mi je dosta dugo odzvanjala u glavi. Kao – ja sam od tih što odlaze, od onih što neće da se bore, što dižu ruke, praktično najveći jadnik. I baš me kopkala. Puno sam razmišljala o tome, a onda me pustilo.

Tokom narednih godina dosta sam često odlazila. Pretežno sa dešavanja koja me smaraju. Na primer: sa desetina filmova na Festu uključujući ali ne ograničavajući se na Dogvil, sa koncerta grupe Police na Ušću, sa gomile poslovnih skupova bez obzira na prisustvo visokih državnih zvaničnika itd. Potpuno sam razvila taj odlazeći manir. Ne samo da sam bila jedna od TIH koji odlaze nego sam ušla u njihov upravni odbor i postala policy maker. I da vam kažem, mislim da je to strava. Kad te nešto smara – a ti otidi: okreni leđa sranju i pravac u srećniju budućnost. Nije greh otići, greh je trpeti smor. Smor ubija mozak i mišiće.

I za kraj, ostavljam vas sa prelepom arijom iz opere Nabucco: http://www.youtube.com/watch?v=D6JN0l7A_mE

nekad se samo tako preko noci stvari dese. i ne znas sta te je snaslo. jednog dana sedis i do iznemoglosti gledas tinejdzerske serije, cak se i ne nadajuci vise da ce ti se desavati ta ludila koja njih spopadaju, a onda jednog jutra bez najave ti se svet okrene naglavacke. posao – ludilo, sexualnosti – na pretek, san – sveden na minimum, mozak – vitla, uzivanje – regenerise. i tako u krug, nekoliko dana. i ne prestaje. onda se zapitas da li ce prestati ili ce jednostavno nastaviti od sad pa zauvek da se vrti na visoj frekvenciji.

Verovatno ste upoznati sa mojom pričom o taksistima na taksi stanici ispred moje kuće koji me svako jutro mentalno zlostavljaju i izvode iz takta jer uvek postoji jedno pet/šest pametnjakovića koji neće da stoje u redu na stanici nego stoje po sred pešačkog i po trotoaru. Ali nije samo to, nego kad ja priđem onom koji je prvi u redu na stanici onda on meni kaže “nisam ja prvi nego je kolega”, pa onda kreće dovikivanje, trubkanje, rasprava da li je kolega levo koji spava i prdi ili je kolega u plavim kolima koji samo da završi priču, i tako to traje. A onda kad tome dodamo da se to događa svakog jebenog dana, što znači i kad pljušti kiša i kad pada sneg i kad do jaja žurim…KABUM!

Na početku sam bila naivna i puštala da me jebavaju tako svakog dana iz svoje naivnosti, dobrote i lepog građanskog vaspitanja.

Onda sam shvatila da sam ovca i da je dosta sa tim, pa sam počela da se sa njima raspravljam i isto tako dovikujem i podjebavam.

Onda sam zauzela prosvetiteljski stav. Kao što je Če Gevara menjao svoje šofere na 3 meseca kada bi ih opismenio, tako sam i ja pristupila ovom problemu. “Gospodine, a zašto stojite van reda?” Onda on krene da se breca, ja prosvetiteljski blagim tonom odgovaram “ne, ne, ne napadam ja vas, nego me zanima, možda postoji neki razlog koji ja ne uviđam zašto deset vaših kolega može da stoji u redu a vi ne”. Pa se on malo postidi, pa počne da mi priča priču o nekim žardinjerama koje ga sprečavajuda izađe iz reda ako se javi na poziv i slične priče. Ma potpuno sam ušla u problematiku i religiozno objašnjavala svakom od njih zašto to nije lepo, kako samo malo svako od nas da učini i svima će biti bolje…

I bla, bla, bla…

Onda sam provalila da moja priča ne urađa plodom jer je njih svako jutro sve više na trotoaru i donela istorijsku odluku da od sad ne ulazim ni u kakvu raspravu nego samo sedam kod prvog koji stoji U REDU!!!

I tako je i bilo. Dosta dugo. Par meseci sigurno.

Međutim, sudbina je tako htela da sam jedno jutro (usled ranog buđenja) bila neoprezna i opet su me uhvatili u njihovu taksističku mrežu “nisam ja nego je kolega” i ja kud ću-šta ću uđem kod kolege. Međutim tu mi pukne film  jer su me opet namagarčili i krenem da mu jebem majku od Krsta do Novog Beograda. On je negde oko Slavije imao pokušaj odbrane pa mi je rekao “ako vam se ne sviđa, što se ne iselite iz Srbije”. Little did he know…BUM!!!

Nakon tog blagog sloma nerava, vratila sam se principu ulaska samo kod prvog koji stoji u redu.

Kad, pre neko jutro, uđem ja kod prvog, i krenemo mi, kad mi on kaže posle par sekundi “jel ste videli da sad stojim u redu? nećete da me pohvalite?”. Ja pogledam, kad ono taj što sam spitovala sav svoj venum na njega! Ja krenem da se smejem i rekla sam mu da je on sad bolji čovek i da ima nade za Srbiju!

Jedan po jedan…Vrlo sam zadovoljna. Jel ste vi nekog preobratili lately?

Ako vam trebaju i to tim redom, to verovatno znači da je provod bio odličan! Vera u Beogradski klabing je vraćena. Mission accomplished.

Sinoć sam imala zanimljivo veče.

Najpre sam bila na otvaranju Beogradskog Jazz Festivala gde su svirali Stjepko Gut i njegovih šest drugara. Oni svi izgledaju malo pogubljeno, u odeći koju je samo njima jasno kako su uparili, kao da su krenuli na Kalenić pijacu sa spiskom koji im je žena uvalila, pomalo jer joj nešto stvarno treba a mnogo više da  joj se ne muvaju po stanu okolo dok radi. Imaju oko 6 banki i totalni su carevi! Piče neviđeni jazz, puni su energije i deluju kao da se užasno dobro provode dok to rade. Non stop zbijaju šale, i na svoj i na tuđ račun, i jako često se smeju od srca. Nisam mogla da odolim a da ne pomislim kako bih mnogo volela da ja i moji drugari imamo takve karakteristike kad porastemo i budemo u njihovim godinama. To bi bio pravi blessing.

Posle toga sam bila na trećem danu slave kod mog bivšeg pripravnika koji je ’84 godište. Pošto sam pozvana na slavu prvi put, nisam nikog znala a pošto sam pre toga bila na koncertu stigla sam među poslednjima to jest kad je tamo bilo već tridesetak ljudi koji su se svi međusobno znali i koji su isto tako 80 i neko godište. Ostala sam preko tri sata i ni u jednom trenutku mi nije bilo neprijatno, dosadno ili smorno. Baš naprotiv! Bilo mi je strava. Non stop sam pričala sa nekim i dosta se smejala. Niko nije pravio šou, nije trljao svoje komplekse drugima o nos ili izvodio slične zamarajuče bihejviorističke vratolomije kojih su “naša” okupljanja postala prepuna još pre desetak godina. Ljudi su pričali o normalnim stvarima, bili sveukupno veseli i dobronamerni. Ono što je bilo posebno zanimljivo je da nisu ispoljavali ironiju i sarkazam, nisu trešovali i – možda i najvažnije – nisu se postavljali kao da već sve znaju nego su slušali jedni druge kad pričaju. Potpuno novo iskustvo!

I sad, možda ćete reći …ma šta god! Ja mislim da su i jedni i drugi fenomenalni. A mi…ponekad smo stvarno bože me sačuvaj.